Srpski jezik

IVO ANDRIĆ -,,MOSTOVI”

1.Kakvim ih gradjevinama smatra?

Mostove pisac smatra posebnim gradjevinama,nešto što spaja ljude.

2.Koja njihova svojstva ističe?

On kod mostova ističe izgled (izdržljivost,visinu…)

3.Zašto smatra da mostovi ne sluze nicčem što je tajno i zlo?

On misli da mostovi ne služe ničim što je trajno,on misli da mostovi dobro čine.

4.O kojim vrstama mostova govori?

Govori ovelikim kamenim mostovima,tankim železnim,drvenim,rimskim , turskim,sarajevskm mostovima…

5.O kojoj ljudskoj osobini svedoci neumorno podizanje mostova-sta povezuje sve neimare(graditelje mostova)sveta?

Spaja ih zajednicki cilj, želja da se spoje dva mesta,njih spaja osobina nade.

6.Zasto su mostovi nesto vise od gradjevina?

Zato sto spajaju i mire ljude,oni su verni i cutljivi svedoci mnogih dogadjaja.

7.Zadrzi se na opisu mostova.Koje mostove pisac ne moze da izbrise iz secanja?

Najznačajniji mostovi su turski,sarajevski,rimski,spanski ,svajcarski mostovi.

1.Pokušaj da protumačis o kakvim bolnim životnim iskustvima govori pripovedač(narator) u uvodnom delu priče.
*Pripovedač govori o svojim bolnim trenucima iz detinjstva.Pripoveda o odbačenosti od svojih cimera iz sobe,o siromaštvu on je gledao dok su njegovi cimeri jeli i ogorčenosti koju je osećao zbog odsustva roditelja ,a najvise prema majki.
2.Ciju dušu razgrće?
*On razgrće svoju dusu,govori o svom licnom iskustvu i velikom bolu koji je doživeo kao dečak.
3.Čega se priseća junak ove priče?
*Junak ove priče se priseca surovog detinjstva koje je imao:bola za majkom,bahatosti njegovim drugova prema njemu,siromaštva , gladi i samoce.
4.On zivi u teškim uslovima,suočen je sa siromastvom.Potraži delove teksta iz kojih možes to da zaključiš.
*,,Vazduh u sobi bio je težak,zagušljiv,zaudaralo je na ostatke slabe večere,na kišu,na neokupana,znojava tela,na otrovan dah bolesnika..."
,,Bilo mi je hladno dok sam se oblačio i gladan sam bio nisam imao doručak,dok su ga ona trojica imala iz kuhinje je prijatno mirisala kafa..."
5.Prati reči kojima su opisana njegova osećanja i misli od trenutka kada se budi do ulaska gazdarice u sobu.Poređaj te reci onim redom kojim se javljaju u priči.Mi ćemo ti pomoći,a ti nastavi:bol,strah,potištenost...Sta zapazas?
*Dečak se probudio i razmišljao o svom siromasnom i teskom životu,dok gazdarica nije došla.
Bol,strah,potištenost,tuga,glad,siromaštvo,odbačenost...
6.Kako dečak doživljava školu?
*Dečak je školu doživljavao kao otmenu visoku gradjevinu,pred kojom je se on osecao kao prosjak.Osecao se ponizeno i svakoga dana čekao je kada će da se zavrsi nastava,da izadje iz tog neprijateljskog okruženja.
7.Šta je prema tvom mišljenju važno za sreću u životu?
*Za sreću u životu važno je poverenje ,zdravlje ,dobrota, sigurnost,pažljivost,ljubav, porodica,drugarstvo,radost,iskrenost...

1.Односи су се променили.Миона је након Сибинове смрти почела више да ради.

2.Миона много више ради због своје деце да би они одрасли у добру и поштену децу.

3.Становници мисле да би Миона све урадила за своју децу,да је она поштена и добра мајка.

4.Миони се сви диве на њеном успеху.

5.На деверово исинстиранје је Миона требала да пређе у његову кућу ,али Миона то није хтела да уради.Миона није то хтела да уради зато што је хтела да омогући лепу будућност својој деци.Али постоји још један разлог није хтела да напусти своју кућу ,деца би је стално питала засто је то урадила .

6.Слеп код очију значи да има могућност да образује своју децу,а не да јој деца буду нешколована,и неписмена...

Муж –жена значи да је радила и мушке и женске послове да би одгајала своју децу и око ога се много мучила .
SVETI SAVA

Hajduci – Branislav Nušić, domaca lektira

- OSNOVNI PODACI O ROMANU

-Književni rod : epika.

-Književna vrsta : roman.

-Ko su hajduci ?

-Hajduci su bili vrsta seljačke neregularne pešadije.

-Zašto su ljudi odlazili u hajduke?

-Ljudi su odlazili u hajduke da bi se borili .

Tema : Avanture decaka .

Poruka: Ne dozvolimo da neko utiče na nas , budimo istrajni, upori i hrabri.

Mesto vršenja radnje : na obali Dunava.

Vreme vrsenja radnje : krajem devetnaestog veka .

n KOMPOZICIJA.

1. Bilo je njih desetak koji su svakog četvrtka i nedelje se oko hrastovog drva okupljali . Oni nisu bili najbolji djaci ,ali su bili dobri drugovi .Njihovo slobodno vreme kada bi trebalo da uče i rade zadatke provodili su na stablu.Oni kada ručaju brzo uzmu knjige i sastanu se kod stabla i idu zajedno u skolu.Ako je prozor u kući otvoren baciće knjige kroz prozor i pa ce trčeći otići na stablo.Svakog četvtka i nedelje su se vidjali :Žika Dronja ,Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta, Laza Cvrca, ali Čeda Grba je dolazio samo nedeljom. Žika Dronja je bio jako vredan i redovno je učio lekcije , ali uvek on zaboravi lekciju od kuće do škole .Zvali su ga Dronja zato što je bio sav rasklimatan . Nije samo dronjav nego i brljav kao prasac.Mila su zvali Mile Vrabac ali nisu znali zašto su ga tako zvali.Mile Vrabac nije bio najgori djak u školi ,bilo ih je i gorih. Mita Trta je bio dobar drug i dobrog srca .Kada ispriča neko nešto tužno on odmah zaplače.On nije bio lenj ali kada je bilo potrebno dizati se iz postelje nije mogao da ustane. Laza Cvrca je bio najmanji medju njima .Sima Gluvać profesori su imali problem da kada ga nešto pitaju on odgovara nesto drugo, ono što zna.

2. Četvrtkom posle podne nisu imali školu da bi radili domaće zadatke, ali je to bio njihov najomiljeniji dan na hrastovom drvetu. Počeli bi da pričaju o nečemu, pa prešli na drugu temu, i tako redom sve dok im ne bi dojadilo, pa bi napravili loptu od kučine i na poljani igrali fudbal sve do večeri.

Nedeljom je bilo drugačije. Čeda Brba je dolazio samo nedeljom, poranio bi i od rane zore sedeo na stablu čekajući društvo i najviše pričao o svojim "podvizima". Neki su bili i istina. Na jednom vašaru je neki Italijan imao svoju tačku sa majmunom obučenim u generalsko odelo i dresiranim psom koji je bio osedlan kao konj. Italijan bi sa majmunom izveo prvi deo tačke, a onda mu na Italijanskom rekao "Avanti" (u prevodu "Napred") i majmun bi skočio na psa i tako bi optrčali nekoliko krugova na oduševljenje publike. Čeda je doveo nekog velikog pakosnog psa i kad je Italijan rekao 'Avanti’ pustio ga. Ovaj je nasrnuo na italijanovog psa da ga zakolje i sigurno bi to i uradio da mu u jednom trenutku izbezumljeni majmun nije skočio na leđa i čvrsto ga uhvatio za vrat. Ovaj se silno uplašio i krenuo da beži. Našli su ih u šumi, majmun je bio na drvetu i tek posle mnogo ubeđivanja je pristao da siđe i onda je zagrlio Italijana onako uplašeno kao da je čovek, dok je pas iznemogao ležao.

U drugom kraju sela je živeo Matamuta. Ime mu je bilo Mata, ali je bio nem od rođenja, pa su ga prozvali Matamuta. Bio je neverovatno jak i klonio se druge dece, radio je oko kuće sa ocem. O njegovoj snazi su se među decom pričale legende. To je jako iznerviralo Čedu Brbu i i krenuo je sa dvojicom da ga izazove na tuču da se vidi ko je veći junak. Kad su stigli blizu setio se kako nije namazao ruke uljem i kako tako ne može da se bori. Neki su poverovali neki ne. Sledeće nedelje je došao sa zavijenom glavom i opisao kako je isprebijao Matamutu, ali je društvo saznalo da ga je dan ranije premlatio gazda. Naravno svi su se pravili da mu veruju. Došao je na hrast i svima rekao da je rešio da ide u hajduke. Celo društvo ga je odgovaralo i pričalo kako su hajduci loši jer otimaju, napadaju, rade ružne stvari. Ali onda ih je Brba ubedio da rade i dobre stvari i pitao ko bi još išao u hajduke. Cvrca se prvi prijavio. Kad ga je zapanjeno društvo pitalo zašto odgovorio je kako ga majka svake subote kupa, pa bi on otišao u hajduke samo da se toga spase. Onda je pristao i Dronja. Ostalo društvo se nećkalo. Pošto je bila sreda, dogovorili su se da se sutradan nađu na hrastu i kažu šta je ko odlučio. Nije bila laka odluka. Nekada, za vreme Turaka hajduci su štitili narod. Na sastanku u Orašcu sa Karađorđem, skupile su se sve hajdučke starešine, od kojih su najpoznatiji Hajduk Veljko i Stanoje Glavaš, najstariji među njima. Prvo su njega pitali da vodi ustanak, ali on nije prihvatio pa su onda izabrali Karađordja. Ti hajduci su bili slavljeni junaci i društvo se razišlo razmišljajući da li ovi današnji hajduci jesu junaci ili samo razbojnici.

Sledećeg dana su se dogovorili da će svi u hajduke. Igrali su se hajdučkih igara, bacanje kamena s ramena, napravili gusle i pred veče se dogovorili da se nađu u starom mlinu na kraju sela koji je davno izgoreo i niko ga nije popravljao niti je bilo ko tu zalazio. Tu su izabrali Čedu Brbu za 'Arambašu - starešinu. Sutradan je škola bila zatvorena do daljneg zbog epidemije. Celo društvo se okupilo na hrastu i onda je 'Arambaša odlučio da se sutradan u rano jutro nađu na grobu Makse Zabe i polože zakletvu. Maksa Zaba nije bio nikakav junak, nego lopov koga su streljali pošto je ubio nekoga u pljački i tu sahranili. Na tom mestu su pre njega bili streljani i sahranjeni hajduci, ali su njihovi grobovi nestali tokom vremena, ostao je vidljiv samo taj grob. Tu su se zakleli, ali se Cvrca nije pojavio. Objasnio je tog popodneva na hrastu da nije izdajica nego da je zamolio majku da ga rano probudi jer ide da polaže zakletvu za hajduke, a ujutro mu je u sobu ušao otac sa kajšem i isprebijao ga. Odlučiše da mu sude popodne u starom mlinu jer je prekršio zavet ćutanja. Posle većanja svi su bili za to da se zavezani Cvrca odveže i da mu se oprosti, te da u subotu ode na grob i položi zakletvu sa Čedom i Vrapcem. U nedelju nisu otišli do hrasta nego se svako kod kuće spremao za polazak u hajduke. Sutradan ujutro svi su se našli i krenuli. Od "oruzja" su imali nož, viljušku i iglu.

Prvu noć su napravili plan kako da opljačkaju putnička kola, izabrali Vrapca za guslara, zapalili vatru i u gluvo doba noći prvo Čeda, a onda ostali za njim, završili na drvetu jer ih je uplašio magarac, kog nisu u prvom trenutku videli jer je bila noć. Kad su uvideli da je magare, vratili su se kod vatre, ali niko nije mogao da zaspi, pa je Čeda Brba predložio da svako ispriča po jednu priču, da prekrate vreme do jutra.

3.Brbina priča je bila o Caru koji nije umeo da nađe odgovor na 3 pitanja - kada je čovek najjači, kako da izbegne smrt i da li treba da sluša samo sebe ili i savete prijatelja. Zbog tih pitanja se preobukao u prosjaka i obišao pola sveta dok nije čuo za jedno dete Marka Kraljevića za koga su pričali da je pre nego što je napunio godinu dana prohodao i progovorio, da je sa godinu dana bio već toliko jak da je rukama lomio orahe, sa dve godine jahao, ali nije to bilo najbitnije. Kaluđeri iz manastira Treskavica bi silažili u Prilep da se dive njegovoj mudrosti. Kad je car u prosjačkom odelu našao Marka ovaj mu je odgovorio da je čovek najjači kad brani pravdu, da živi posle smrti ako je činio dobra dela i da je dobro slušati savete prijatelja jer retko ko voli da vidi svoje mane. Car se zadivio odgovorima i vratio u svoje carstvo, a Marku poslao poklone koje je ovaj razdelio sirotinji. Zadržao je samo zlatni mač i buzdovan.

4.Gluvačeva priča je o mladom kozaru koji je u planinama čuvao koze od jutra do večeri. Jednog dana vide da je jedno jare otišlo previsoko, i pope se na stenu da ga spusti kad ugleda predivan cvet koji je jare htelo da pase. On spusti jare u stado i kako je cvet bio lep, ali skoro uvenuo bez vode, ode do izvora, napuni svoju kapicu vodom i zali cvet. Otad ga je zalivao svaki dan i uživao u njegovoj lepoti i mirisu. Jednog dana je oluja polomila cvet i kožar je proveo ceo dan tražeći ga. Našao ga je u šumi i odneo kući i stavio u vodu gde se cvet malo oporavio. Te noći je sanjao san u kom mu je starac rekao da ode tamo gde je bio cvet i da će naći blago kad pomeri stene. I stvarno mladi kožar je našao blago, ali nije hteo da ga dira jer nije bilo njegovo. Kad je uveče zabrinut za cvet stigao kući zatekao je prelepu devojku koja mu je objasnla da je ona bila taj cvet nastao iz suze njene majke Carice koju je otac oterao od sebe. Pre nego što je pošla u beli svet, sklonila je blago tamo. Devojka mu reče da je svo blago njegovo jer je ona njegova jer joj je jedini prišao, negovao je i voleo.

5.Trtina priča je o snu u kom je sanjao da je car i da čini dobra dela ljudima. Kad su ga dvorjani pitali šta on želi naredio je da mu se kupe crvene bonbone, napravi torta i upregnu kočije sutradan. Sanjao je dalje kako se najeo bonbona i probudio se taman kad je trebao da počne da jede tortu. Ceo dan je bio tužan i samo je služavki ispričao svoj san jer je umela da tumači snove. Rekla mu je da će mu se brzo nešto desiti, da mi predstoji velika radost i da će mu se do podneva desiti sve to. U međuvremenu je njegov otac izašao iz crkve, sreo profesora koji mu je o Trti rekao sve najgore, došao besan kući, izmlatio ga kao nikad i kad je Trta pitao služavku kako je tako loše protumačila san ona mu je odgovorila da je pogodila jednu stvar, a to je da će se sve vrlo brzo desiti.

6.Vrapčeva prica je o mišu koji nije mogao da izađe iz svoje rupice od mačka koji se namerio da ga pojede. Započeo je pricu sa mačkom i dogovorili su se da mačak ne dira njega, a da mu on dovodi druge miševe da ih pojede tako što će im reći da je mačak liznuo rakiju i napio se. Dogovorili su se da miš izađe iz svoje rupice i pokaže ostalima da može da skače po macku i slobodno se šeta. Miš je doveo miševe i rekao im da je mačak pijan, izašao iz rupe i počeo da skače po njemu i oko njega, i počeo da mu gricka brkove. Mačak ga je u tom trenutku ščepao u zube i rekao mu da neće dirati druge miseve, ali da će njega ubiti jer je izdao svoj rod i da zna da će tako sutra izdati i njega. I pojeo ga.

7.Cvrcina priča je o njegovom bratu Peri koji je krenuo da čupa kose sestrinim lutkama. Majka ga je videla i istukla, a sestra se jako naljutila na njega. Pošto je bio dobar lažov Pera je uspeo da ubedi sestru da su se lutke same počupale jer su se posvađale u ormanu, gde ih je sestra sklanjala od njega, koja je bila lepša u izlogu, dok nije bila kupljena.

8.Dronjina priča je o bogatašu koji je stekao veliko bogatstvo svojim radom, pomagao siromahe i nije bio cicija, ali je bio zabrinut da li će njegov sin moći to blago da sačuva ili će se pokvariti od silnih para za koje ni dan nije radio. Jednu noć je uzidao blago u zidove dok sin nije bio tu i pred jutro polomio prozore da izgleda da su pokradeni. Sinu je bilo žao blaga, ali još više oca, i počeo je da radi sve vreme štedeći. Uštedeo je za konja i rekao ocu da bi je štedeo sve vreme i da će sa konjem više zarađivati i više štedeti i da će otvoriti malu radnjicu pa da će još bolje živeti. Kad je otac to čuo, poslao ga je da kupi budak i naterao da razbije zidove. Kad je video blago, sin je pitao oca zašto je to uradio. Otac mu je rekao da je hteo da ga nauči kako je teško steći i sačuvati bogatstvo.

Hajduci – Branislav Nušić, domaća lektira

- BIOGRAFIJA

Datum rođenja: 20. Oktobar 1864.

Mesto rođenja: Beograd

Datum smrti: 19. Januar 1938.

Mesto smrti: Beograd

Država: Srbija

Zanimanje: Književnik, pisac, komediograf, novinar

Pisac potiče iz cincarske porodice, a njegovi roditelji su se zvali Ljubica i Đorđe Nuša. Bavili su se trgovinom žita, ali kada se Branislav rodio, izgubili su bogatstvo. Bili su primorani da se presele u Smederevo gde je Alkibijad završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. On se vratio u Beograd i tu je maturirao. Čim je postao punoletan, promenio je ime i prezime u Branislav Nušić. U mladosti je bio član Srpske radikalne stranke. Rano se zainteresovao za dramu, a kao student je glumio na sceni Narodnog pozorišta.

1883. godine je napisao svoju prvu komediju „Narodni poslanik“ u kojoj ismeva političare, izbore i palanačko poimanje politike. Iako su Milovan Glišić i Laza Lazarević povoljno ocenili ovo delo, upravnik pozorišta, Milorad Šapčanin, je tražio odobrenje od ministarstva policije da ga stavi na pozornicu. Komedija je u policiji ostala 13 godina i prvi put je prikazana 1896. godine. 1884. godine Nušić je diplomirao na pravnom fakultetu koji je bio u sastavu Velike škole u Beogradu, najviše obrazovne institucije u Srbiji u periodu od 1863.-1902. godine. Prvu godinu studiranja je proveo u Gracu, Austrija.

1885. godine je služio vojni rok i učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu koji je trajao dve nedelje. 1886. godine je izašla prva Nušićeva štampana knjiga pod nazivom „Pripovetke jednog kaplara“. Ona se sastoji od kratkih priča u kojima opisuje atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka. 1887. godine je nastala jedna od njegovih najpoznatijih komedija „Sumnjivo lice“. U njoj se podsmeva policiji koja proganja samo one koji se bore protiv dinastije i koja ima fobiju od stranaca. Delo je premijerno prikazano na sceni 29. maja 1923. godine, tj. 35 godina kasnije . U „Dnevnom listu“ je objavio pesmu „Dva raba“ u kojoj je ismevao monarhiju i kralja Milana Obrenovića.

bugarskom ratu koji je trajao dve nedelje. 1886. godine je izašla prva Nušićeva štampana knjiga pod nazivom „Pripovetke jednog kaplara“. Ona se sastoji od kratkih priča u kojima opisuje atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka. 1887. godine je nastala jedna od njegovih najpoznatijih komedija „Sumnjivo lice“. U njoj se podsmeva policiji koja proganja samo one koji se bore protiv dinastije i koja ima fobiju od stranaca. Delo je premijerno prikazano na sceni 29. maja 1923. godine, tj. 35 godina kasnije . U „Dnevnom listu“ je objavio pesmu „Dva raba“ u kojoj je ismevao monarhiju i kralja Milana Obrenovića. Pošto je već bio poznat kao mlad čovek „poganog jezika i još poganijeg pera“, 1888. godine je osuđen na dva meseca robije. Kralj je ubedio sudije da kaznu produže na dve godine. Jednu je proveo u zatvoru u Požarevcu gde je pisao priče od kojih se sastoji knjiga „Listići“ i komediju „Protekcija“. U njoj, takođe, ismeva birokratiju, ali na mnogo suptilniji način zbog čega je već sledeće godine prikazana na sceni. Ova, kao i prethodne dve komedije su napisane po uzoru na Gogoljevo delo „Revizor“. U početku, zatvorski upravnik nije hteo da mu dozvoli da piše, ali vremenom je popustio. 1889. godine je, zahvaljujući molbi svog oca, dobio pomilovanje i prijem kod kralja Milana. Bilo mu je teško da nađe mesto u državnoj službi zbog čega se odrekao antirežimskih ideja. Ministar inostranih poslova ga je postavio za pisara i prevodioca konzulata u Bitolju, dok je u Skoplju, Solunu, Serezi i Prištini bio vicekonzul i konzul. Tu je služio narednih deset godina.

1893. godine u Bitolju se oženio Darinkom, ćerkom Ljubice i Božidara Đorđevića. Dobili su dvoje dece, ćerku Margitu i sina Strahinju Bana. Iste godine je postavljen za konzula u Prištini gde je gledao stradanje svog naroda. To je opisao u delu koje se zove „Pisma konzula“.

Spomenik Nušiću u Beogradu.

1897. godine je napisao simpatičnu porodičnu komediju situacije pod nazivom „Prva parnica“.

1898. godine je završio knjigu pripovedaka „Ramazanske večeri“ u kojoj govori o nekom prohujalom životu koji postaje svet legendi. Veliki uticaj na Nušića je imao njegov prijatelj, pesnik Vojislav Ilić.

1900. godine je postao sekretar Ministarstva prosvete, a zatim dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Napisao je tragediju „Knez Ivo od Semberije“ u kojoj opisuje bol i žrtvu koju podnose knez Ivo i drugi Srbi, komediju „Običan čovek“, dramu „Tako je moralo biti“ koja govori o braku iz računa koji će propasti, humoresku „Šopenhauer“ i bajku „Ljiljan i omorika“.

1901. godine je završio dramu „Pučina“ u kojoj ljubavnica ministra želi da stvori karijeru svome mužu i ugled svojoj porodici. Napisao je pozorišni komad za decu u tri slike pod nazivom „Rastko Nemanjić“.

1902. godine se zaposlio u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. Napisao je humoristički roman „Opštinsko dete“ u kojem je proširio anegdotu o odojčetu koje je napustila majka i koje je postalo „opštinsko dete“.

1903. godine je odigrana humoreska u jednom činu pod nazivom „Naša deca“. Izvedena su i sledeća dela: „Pod starost“, „Greh za greh“, „U srpskoj kući“.

1904. godine je postavljen za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Osnovao je prvo dečje pozorište u kom su deca tumačila glavne uloge, ali ono je ubrzo prestalo da postoji.

1905. godine se vratio u Beograd i počeo je da se bavi novinarstvom. Tekstove je potpisivao svojim imenom i prezimenom, ali i pseudonimom „Ben Akiba“.

1906. godine je u drami „Svet“ prikazao težnju jednog čoveka i oca da sačuva integritet i samostalnost svog života i źivota svoje porodice od malograđana.

1907. godine je uradio dramski fragment u jednom činu pod nazivom „Danak u krvi“.

1908. godine je nastao rodoljubivi komad „Hadži-Loja“ u kome istoimeni junak na čelu Muslimana i Srba pokušava da se suprostavi austrijskoj vojsci.

1909. godine u drami „Jesenja kiša“ opisuje tragičnu sudbinu jedne žene. Nušićeva najuspelija drama je „Iza Božjih leđa“ koja je prvi put objavljena 1964. godine.

1911. godine je napisao „Put oko sveta“, komičnu pozorišnu reviju o čudnovatim događajima Jovanče Micića u kojoj ima mnogo viceva i dosetki lokalnog karaktera.

1912. godine je bio načelnik okruga u Bitolju, ali ga je zamenio Dušan Đ. Alimpić.

1913. godine se preselio u Skoplje i osnovao je pozorište.

1915. godine je, sa vojskom za vreme Prvog svetskog rata, prešao Albaniju i boravio je u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj do kraja rata.

1919. – 1923. godine je bio upravnik „Umetničkog sektora“ ministarstva za prosvetu.

1921. godine je završio roman „Devet stotina petnaesta“ u kojem svedoči o tragedijama koje je doživeo tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine. Nušić je u ovom ratu izgubio sina jedinca koji se borio u redovima Skopskog đačkog bataljona poznatijeg pod imenom 1300 kaplara. U Narodnom pozorištu su izvedene njegove komedije: „Dva lopova“ i „Svetski rat“.

1923. godine je napisao tragediju „Nahod“ i drame inspirisane istorijom: „Kneginja od Tribala“ i „Tomaida“.

1924. godine je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu. Napisao je delo „Autobiografija“ u kom se humoristički osvrće na svoje uspomene i zapažanja. Jedna od priča se zove „Prva ljubav“ i u njoj opisuje osećanja koja je gajio prema devetogodišnjoj pegavoj devojčici Persi.

1925. godine je napisao patriotsku dramu „Velika nedelja“.

1927. godine se vratio u Beograd.

1929. godine je završio jedno od svojih najpopularnijih dela, komediju „Gospođa Ministarka“. 29. maja je prvi put izvedena u Narodnom pozorištu, a glavnu ulogu je tumačila Žanka Stokić. Iako je prešao šezdesetu godinu života, nastavio je intenzivno da stvara pozorišna dela.

1932. godine je napisao komediju „Mister Dolar“ koja govori o bogatom Matkoviću koji želi da se osveti društvenoj grupi kojoj pripada i devojci koja ga je ostavila.

1934. godine je napisao komediju „Ožalošćena porodica“ u kojoj grupa ljudi iščekuje nasledstvo i deli blago koje još uvek nije dobila.

1935. godine je stvorio komediju „UJEŽ – Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“. Nušić prikazuje buržujske žene koje su zasićene dosadom i ruga se njihovim društvenim ambicijama.

1936. godine je nastala komedija „Dr“ u kojoj je glavni lik gazda Života koji želi da kupi sve časti i počasti, ali, na kraju, mora da se pomiri sa nužnim porazom.

1937. godine je završio komediju „Pokojnik“ u kojoj prikazuje ljude i društvo koje živi u laži.

Dušan Silni

Претражи овај блог

lena2008

Srpski jezik

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога